М. Данојлић: Мартовско сунце

МАРТОВСКО СУНЦЕ
Милован . Данојлић:
Пред сваким прагом нешто се мило и тихо дешава
Бака васцели дан пред капијом дремуцка,
Замишљена, као задатак неки решава ...
Палцем је врело сунце у леви образ куцка,
Опипава јој пулс, обилази је полако,
Виси јој над главом, о грани, као мешина вина.
Предвече, одлазећи низ пут, оно јој шапуће:
„Бако, буди без бриге, живићеш најмање сто година.

”Ваздух мирише по жбуњу и топи се од среће.
На северној страни крова чаршав снега сплашњава.
Сунце, ко пијанац, по улицама људе пресреће
И нешто им преслатко објашњава.

Цео свет личи на кућу која се кречи
Све мачји непослушно жмирка, ништа ту не мирује.
Стари учитељ је немоћан,
Слабe су његове речи:
Кроз школске прозоре сунце поваздан провирује.