Већ и осмој години заљубио сам се у Милену. Ишли смо у исто одељење. Становала је близу центра, а ја подалеко од ње. Кад пођем у школу, идем преко стране, викнем:
- Милена, хајдемо! Време је! Она истрчи пред кућу, за њом и млађа сестра Рада, и довикне ми: - Сачекај да узмем торбу! И нас двоје одемо у школу. Тако из дана у дан. Вели она једном: - Знаш ли шта је јуче баба рекао мами? - Шта? - Каже: „Не знам Зоро, овај што сваког дана преко шора зове Милену - нешто ми је сумљив. Никада не омане. Сваког је дана ту пред полазак у школу. Како се не догоди да иде другом улицом? Нису ту чиста посла.“ А мама му вели: „Та мани се ћорава посла! То су деца. Нека их, нек се друже. Па у истом су разреду побогу.“ Али и на другој страни је примећено да сам увек поред ње. Почели су школу да ми се ругају: „Момак и девојка печена кокошка!“ Ја сам се на такву врсту повика љутио, али било ми је на неки начин и драго, јер ето... Милена је увек жестоко протестовала. Сва би се заруменила од једа. Чак су ме Анђелко и Андрија притискивали да признам да сам заљубљен - ја сам то одбијао. Међутим, почео сам о свему да размишљам. Прво, она је најлепша, добра је, хоће са мном да се дружи... ако је то љубав, онда сам ја заљубљен у њу признао сам себи. Једног петка поподне требало је да ми дође рођак из града, Михаило, мој вршњак. Неколико пута годишње долазио нам је у госте. Добро смо се слагали. Чекао сам га на аутобуској станици. Када је стигао, било је лепо обучен: сако, панталоне, бела кошуља са краватом, ципеле... Прави мали господин. Рекох му да треба да прођемо поред Миленине куће и да она има лепушкасту сестру Раду. -Значи ли то да је та Милена твоја девојка, па ми ти сада препоручиш да ја обратим пажњу на њену сестру? - испалио је као из топа. Како је могао тако брзо да ме провали!? Али, човече, зар ти мислиш њу да освојиш тако обучен? У тим сељачким чакширама, у штрикову од домаће вуне, са натикачима на ногама? Неће то баш тако лако ићи, колико се ја разумем у девојчице. Ма не брини. Обучен сам овако зато што је радни дан. Тако сам ишао у школу. Када треба, упицаним се ја, баш као ти сада. Зна то Милена! Међутим, она и ја смо само другови, из истог одељења. Осећао сам неку топлоту у образима, али сам његову претпоставку - да сам баш много заинтересован за Милену - благо негирао. Ником нисам смео да признам, па ни њему. Код куће су се гости обрадовали, поседели смо, мало се одморили и договорили да одемо до парка. Тамо се свако вече окупљају млади. То је корзо, шетња и дружење. Непогрешиво сам га водио према Милениној кући. Опет сам је дозивао с преке стране улице. Није се појавила. У том се на капији покаже њена бака Јула. - Пређи преко! Не могу да се дерем преко шора! Када смо пришли, рече: Отишле су под ватренку да једу роштиљ! После ће на плац. - Добро бако! Хвала! Одосмо даље. - Шта рече ова баба? Ништа је нисам разумео. Који је то језик? - Па наш! Рекла се да су Милена и Рада отишла до парног млина да тамо тресу, једу махуне дивљег рогача, гледича а после ће у парк. - Откуда ти знаш те називе? - Показивао нам је то дрвеће наш учитељ Хаднађев и говорио да можемо слободно да исисавамо густи сок из дебље, меке ивице гледичеве махуне. Има слаткокиселкасти укус. Није лоше. Стигли смо до парка и тамо је већ било више групица. Неки су стајали, други шетали. Милена и Рада су стајале са Стојаном и Живком, дечацима старијим од мене четири-пет година. Осећао сам се нелагодно. Шта да кажем брату? Мували смо се ту и ја сам пазио да не прођемо поред њих. - Па добро, где су те сестре: твоја Милена и моја Рада?- рекао је Михаило, посебно наглашавајући „моја“ и „твоја“. -Ма, ено их тамо, са оном двојицом. Кикоћу се. Вероватно ме још није видела. -Хајде да прођемо поред њих!- рече. Прошли смо два пута и - ништа. Када смо трећи пут пролазили рекао сам само: - Милена! - и подигао руку. Осврнула се видно изненађена, потом као да се љутнула, окренула и наставила разговор. - Милена!-рекао сам мало тише, чак некако болећљиво и скоро молећивим гласом. Нагло се окренула, дошла до корак до нас и сасула ми у лице: - Зар не видиш да сам заузета!?! Михаило ме је нагло повукао за руку и ошамућенног одвео до прве клупе. - Освести се, човече! Она не хаје за тебе! Тако ти је то са девојчицама. Увек гледају оне старије.
0 Comments
Leave a Reply. |
УчитељицеВесна Николић Архива
May 2021
|