Страшно сам се уплашио Освануо је леп, сунчан дан. Сунце је бацало своје зраке на расцветале ливаде и шумарке. Природа ме је мамила својим мирисом и свежином. Брат и ја смо кренули у шетњу по шуми. Ишли смо полако, удисали свеж шумски ваздух. Поред нас је протицао бистри планински поточић. Његова прозирна ихладна вода жуборила је тихо, као да је разговарала са каменчићима. Попели смо се на један мали пропланак. Место је било прекривено дебелом, зеленом маховином из које су расле беле брезе, чији су листови благо треперили на ветру. Чуо се и весели цвркут птица. Њихова мала и опојна свирка одјекивала је шумом. На једном месту било је доста лишћа, изломљеног грања, које је ружно изгледало. Брат и ја смо хтели да тај део очистимо. Пошао сам да узмем једну грану и следио се када сам угледао змију. Била је велика, шарена, мало се разлковала од грања. Нисам смео ни да је гледам. Нека језа ми је прошла телом. Ноге су ми се тресле. Једва сам успео од страха да ухватим брата за руку и да потрчимо кући. Трчали смо и падали. Мислили смо да и она иде за нама. Тек кад смо стигли кући одахули смо. Једна лепа шетња по шуми, завршила се са пуно страха. Али, научили смо да пазимо куда идемо и шта узимамо у руке. Александар Милановић 4/4 ОШ „Рајак Павићевић“, Бајина Башта План причања:
0 Comments
Leave a Reply. |
УчитељицеВесна Николић Архива
May 2021
|