Са развојем цивилизације отпад постаје све важнији проблем. Само у Великој Британији се годишње баци око 70 милиона тона отпада годишње, што износи више од тоне по глави становника. Отпад је загађивач ваздуха, воде и земљишта. За људе, отпад који се гомила представља опасност по здравље, не само тиме што поједине врсте отпада труле, већ и зато што представља извор хране за пацове, буве и друге преносиоце заразних болести. Отпад узрокује тзв. амбијентално загађивање јер ружи околину и непријатно мирише.
Подела отпада може се извршити на неколико начина. Најчешће се као критеријум узима врста материјала од којег је одбачени предмет сачињен (лим, хартија, стакло, органски материјал...) што је погодно и за разврставање у циљу рециклаже. Такође, критеријум може бити и извор отпада (да ли је у питању домаћинство, фабрика, болница...) јер се на тај начин може увидети потенцијална опасност од одбаченог материјала у циљу што безбеднијег одлагања. Ово је посебно уочљиво код нуклеарног отпада. Постоје и други критеријуми за разврставање отпада.
Просечна породица у Европи баца око две тоне отпада годишње. Од тога:
Депоније су места где се одлаже отпад. Представљају најједноставнији, најјефтинији и тако и најзаступљенији начин одлагања отпада. Готово 80% отпада у Европи се одлаже на депонијама. Најпогоднији су кратери у земљи заостали од каменолома или рудника. Када се отпад постави у кратер, преко се наспе земља и на тај начин добијају слојеви. При овоме се води рачуна да кишница која дође у додир са отпадом не дође до река и тако их загади. Ипак, постоје и депоније које се не затрпавају земљом, али где се води рачуна да испуњавају неке услове (да не буду близу града, реке или подземне воде, да не буду на ветровитом месту и сл.). Депонија која не задовољава ове услове и није верификована од стране стручних служби назива се дивља депонија.
Некада се отпад спаљује, што има за предност приметно смањивање количине ђубрета, а и пепео је чист и на њему нема патогених бактерија. Такође, у свету постоје фабрике за спаљивање отпада (Едмонтон код Лондона, Билефелд у Немачкој) које на тај начин производе електричну енергију. На неким местима, отпад се меље и претвара у чврсто гориво, те користи уместо угља. Ипак, овакве фабрике за спаљивање отпада су скупе, а дим који испуштају загађује ваздух.