Туча у школском дворишту
Богданова школа је као и све друге школе – права кошница. Нaрочито за време одмора и у време између смена кадајош ђаци из претходне смене нису отишли кућама, а друга смена већ пристиже. Богдан, као и многи други ђаци, воли да дође раније, у ту своју другу смену.  То сви четвртаци раде! Тако је и било!
Али данас, све је било некако другачије! Чула се граја, вика! Тачно из правца школе, али Богдан никако да види ни једног ђака у близини школе. Тек кад је ушао у школско двориште, имао је шта да види! Сви ученици, њему се чинило цела школа, били су збијени у задњем делу дворишта, у оном делу испред фискултурне сале. Богдан се попео на бедем, да би боље видео шта се у ствари дешава.
Крици, повици са свих страна заглушише му уши! Није могао да разазна ни једну реч! Летеле су у кругу испред њега руке, ноге... Није могао да разазна чије.. Не зна ни сам тачно олико је времена прошло, док није јасно видео дечака на земљи. Препознао је друга, осмака, који живи у његовој згради. Често иде код њега, због информација око игрица на компјутеру.. Сад, овај лежи, згрчен, прашњав, поцепан... Јауче, запомаже... Ови око њга, као гладни пси на коску – поново се навраћају да га шутирају... Урлају... Око њих и девојчице и дечаци – нешто узвикују: „Још! Још! Хоћеш још?...“ То је једино што је могао да разазна.
Из школске зграде излазила је бујица деце, која се, чинило му се, у секунди уливала у гомилу, што је окружила шутаче његовог друга из зграде....
Хтео је да ово престане... Да позове некога... Кога да зове? Ноге никако да му се одлепе од храпавог бедема. Хтео је да врисне, али грло никако да пусти глас... И да улети у гомилу, шта може да се догоди? Може ли један четвртак да смири разјарену групу старијих од себе? Школски полицајац тек треба да стигне у поподневну смену... Где ли је бар један нааставник?
Испред школе – све је било уобичајено: пролазници се у својој журби нису ни осврнули...

• Одговори на питања:

1. Која осећања је изазвала прича?
2. Да ли је могло другачије и како?
3. Колико смо одговорни да заштитимо своја/туђа права?

САОСЕЋАЊЕ је спремност да се крене у акцију ради заштите туђих права

                                                           Час математике
Ученици четвртог разреда имају час математике. У одељењу је тишина. Осећа се напетост јер је крај школске године и свака оцена је веома важна. Свако седи задубљен у своју вежбанку и ради задатке. Учитељица шета између редова клупа. Писмени задатак је у току.
Марко је ученик коме учитељица увек помаже и једини је који у одељењу из математике има увек „чисту“ петицу. Прекида тишину, подиже руку. Учитељица прилази, шапуће нешто Марку, узима његову оловку, показује нешто и пише по вежбанци.
Нешто касније, Јелена, која је увек у математици између 4 и 5, се тихо обраћа учитељици: „Учитељице, молим Вас, да ли бисте могли...“ Учитељица је љутито прекине: „Нема никаквих питања ни објашњења! Ово је писмени задатак и свако ради за себе!“
Након часа, за време великог одмора, одељење се окупило и размењује одговоре са писменог уз велику галаму. Марко прилази, али одједном му сви окрећу леђа и говоре: „Играј се сада са учитељицом!“, „Иди питај учитељицу!“, „То није поштено! Зашто само теби да покаже задатак?“... Марко се погнуте главе окреће, очи су му пуне суза...
​
Одговори на питања:

• Да ли би реакција деце била другачија да је Марко слаб ученик?
• Да ли сте ви некада имали ситуацију неправде у школи? Како сте реаговали?
• Да ли бисте сада реаговали другачије? Зашто?

• Запиши у свесци

Да ли имате неки пример из вашег живота када сте се налазили у ситуацији неправде и шта сте ви тада учинили?