Капетан Миша Анастасијевић био је најбогатији Србин свог времена и један од највећих дародаваца. Родитељи су му рано умрли, тако да је детињство провео у сиромаштву. Још као дете је почео да ради и да се сам врло рано бави трговином. Био је веома успешан у стицању богатства, а новац који је зарађивао знао је како да уложи и заради још више. У Београд се преселио када је имао 40 година и ту је стекао више кућа, кафана и складишта. Једну од најлепших зграда је убрзо након што је сазидана поклонио да се користи за образовање. У Капетан Мишином здању се данас налази Ректорат Универзитета у Београду, а раније су се налазиле и друге установе значајне за образовање. Капетан Миша је финансирао прву јавну читаоницу у Србији, поклонио доста новца универзитету и писцима за штампање књига, а многа његова доброчинства данас нису позната јер је помагао кад год се за то пружила прилика.

Михајло Пупин је био српски и амерички научник. Поред великог значаја који је оставио у историји светске науке, Пупин је целог живота био и велики добротвор. Основао је два фонда за прикупљање средстава за помоћ другима. Новац из ових фондова је коришћен за школовање деце, развој привреде и помоћ његовом родном селу Идвору, које никада није заборавио. У Америци је Пупин основао организацију која је окупљала Србе који су се тамо преселили и помагала им. После Првог светског рата у Србију је слао новац за лекове и одећу потребну деци, и тражио је домове за децу која су у рату остала без родитеља. Као љубитељ уметности, доста новца је оставио музеју за куповину уметничких дела.

Солидарност је појам којим се означава однос међу члановима једне заједнице (становници зграде, ученици једног одељења или школе и сл.) онда када они једни другима помажу и подржавају се. Солидарност се може испољити онда када настане проблем, а може бити и трајна.
Тако се на пример ученици могу удружити како би прикупили новац за лечење болесног друга, али могу и да свакодневно раде на ширењу пријатне атмосфере у учионици. Када влада солидарност, сваки члан заједнице разуме и схвата другог члана и жели да му помогне, а у исто време тежи ка томе да буде добро читавој заједници.
Реч филантропија потиче од старих грчких речи и може се превести као „човекољубље“. Филантропом називамо онога ко воли људе и жели да им помогне без обзира на то да ли их познаје или не. Како би то учинио, филантроп мора да уложи своје време, знање, умећа, а често и новац. Ипак, њему је важније да допринесе општем добру, најчешће тако што ће решити неки друштвени проблем. На пример, некада су се филантропи борили за бољи живот свих тако што су отварали школе и болнице. Данас постоје фондови чији је циљ унапређивање живота у заједници.
Филантропија се заснива пре свега на несебичности. За разлику од филантропа, себичан човек гледа само своје интересе и ради само оно што ће њему донети корист. Таквом човеку ће његово време и новац бити важнији од туђег проблема. Живот у заједници у којој свако ради само оно што је добро за њега и не обраћа пажњу на друге, скоро да није могућ. Тачније, такву групу људи не бисмо могли да назовемо заједницом. То би личило на кућу у којој нико не жели да другоме помогне око домаћег задатка, скува ручак или поправи кров који прокишњава.

Волонтер, реч која означава особу која сопственом вољом (добровољно), сама или удружна са другима, пружа своје услуге онима којима су неопходне, без материјалне надокнаде која превазилази трошкове пружања услуга. Људи углавном желе да волонтирају не зато што то њима користи, већ зато што на тај начин могу да помогну другима који су мање срећни од нас и да остваре неку промену. Међутим, када волонтирамо, примећујемо промену у нама. Осећамо се више повезаним са другима и мање под утицајем стреса који доноси свакодневни живот. Тада делимо своја искуства са другима и желимо још више да допринесемо.